Piše: Slobodan Vasković
Pravo mi je zadovoljstvo objaviti razgovor i sliku sa
Lazarom Mutićem, košarkašem Real Madrida i članom kadetske reprezentacije BiH
koja je osvojila evropsko zlato.
Zadovoljstvo je tim veće, jer sam i ja na slici sa
Lazarom, a ima li išta poticajnije za jednog sredovječnog tipa kada može
izraziti sreću što poznaje tako talentovanog mladića.
I to od rođenja, prvih koraka, vremena kada ga je mati
Bilja trpala u „Seicento“ i vukla na treninge. „Seicento“ je ostao mali, a
Lazar postao veliki.
Nisam ranije pisao o osvojenom zlatu, čekao sam ovu,
za mene, izuzetnu priliku.
Bilja dovodi Lazara na mini intervju. Tu je i mali
Marko. Družimo se porodično čitav sat, a onda na posao.
„Jesi li jedva čekao da meni daš intervju“?
„Jesam, čika Slobo“!
„Bravo i ja sam jedva čekao da popričamo“.
„Osvojio sam ove godine sve što se moglo osvojiti.
Madridski fajnal for, ligu Španije, Evropsko prvenstvo...“.
„Kako je bilo u reprezentaciji“?
„Odlična atmosfera. Nikakvih problema, ponekad manje
rasprave o taktici, zalaganju...“...
„Kako je trener reagovao na taktičke rasprave“?
„Sklekovima i trčanjem kaznenih krugova“.
„Znači trener je radio sklekove“?
„Ma ne. Mi koji smo se raspravljali“.
„Da li ste se nadali zlatu“?
„Otišli smo da uđemo u top 5, a postali prvaci“.
„Kako si doživio doček u Sarajevu“?
„Nisam mogao da vjerujem da nam se dešava tako nešto. Samo
sam ćutao. Dva dana. Bilo je vrhunski“.
„Kada ideš“?
„Početkom septembra idem ponovo u Madrid.
Najvjerovatnije mijenjam klub. Vidjeću to još. Ima jedan izvrstan klub u kojem
se veoma mnogo pažnje posvećuje individualnom radu sa igračima. Moram da
unaprijedim tehniku. Bitan mi je lični trener“.
Zvoni mu telefon. Obećava skori dolazak. Ispija kolu,
pristojno se pozdravlja, uspravlja na svoja dva metra i odlazi. Bilja ne
propušta podsjetiti na važnost SMS-ova majci. Lazar potvrđuje. Marko me i dalje
zove čika Šiljo.
Veče za pamćenje.
